 |
| Преподобни Лазар Галисиот, фреска, 1806, Испосница Светог Саве Српског у Кареји, Света Гора |
ПРЕПОДОБНИ ЛАЗАР СТОЛПНИК ГАЛИСИЈСКИ
Преподобни Лазар рођен је (967.) у Малој Азији у једном селу близу града Магнезије.[1] Родитељи су му се звали Никита и Ирина; обоје беху благородни, побожни и пуни врлине. Пред само његово рођење Бог нарочитим чудом унапред објави какав ће он бити светилник свету; родитељски дом његов обасја и испуни тако велика божанска светлост с неба, да се све сакупљене жене поплашише, и разбежаше, и једино остаде његова мајка. A детенце чим се роди, стаде на ноге, и окренуто Истоку помоли се Богу са ручицама сложеним на грудима. Тиме Бог предсказа будућност чистоту и пријемчивост његове душе за божанска обасјања. Када Лазару би пет година родитељи га дадоше да се учи књизи, и он ускоро превазиђе у учењу сву другу децу. Још као дете Лазар се одликоваше безазленошћу, кротошћу, смиреношћу, жалостивошћу и љубављу према сиротињи. Сврх свега он имађаше велику преданост и ревност за црквена богослужења и молитве.
Побожан и образован, Лазар у цвету младости горећи божанском љубављу отпутова у Јерусалим ради поклоњења тамошњим светињама. И пошто се поклони животворном гробу Господњем и осталим светињама, он ступи у манастир светог Саве Освећеног, и замонаши се. Ту он проведе десет година у монашким подвизима; и послушношћу и осталим врлинама превазиђе сву братију, и због тога би посвећен за презвитера од тадашњег патријарха Јерусалимског.
Пошто преподобном Лазару душа беше веома жељна усамљеничког молитвеног тиховања, он у току Велике Четрдесетнице изиђе из манастира и отиде на једну гору, не узевши са собом ништа осим тела свог. И храњаше се тамо пустињским зељем, и пијаше помало воде, тек да би се одржао у животу и обављао своја свуноћна стајања и бдења. Ходећи пак једном по шуми, он чу божански глас који га трипут позва по имену говорећи му: Лазаре, Лазаре, Лазаре, треба да се вратиш у своје отачаство. – Ово он исприча другим испосницима, и сви му саветоваше да се врати у своје отачаство. И он крену. Али лукави ђаво му прављаше разне сметње на путу, јављајући му се у виду разних привиђења и страшилишта. Но свети подвижник помоћу Божјом развеја све привиде његове и замке. У отачаству свом он се, и не хотећи, срете са својом мајком, али не остаде са њом. Жудећи за пустињским животом, преподобни Лазар се попе на тамошњу пусту и непроходну гору, Галисију, недалеко од Ефеса.
На гори Галисији преподобни доживе многа искушења и узнемирења од демона. Једном пак када у поноћи беше на молитви он виде огњени стуб који се протезао од земље до неба и мноштво Анђела који дивно певаху: „Нека васкрсне Бог и развеју се непријатељи Његови!“ – Светитељ то прими као упут с неба, и сагради на том месту храм Васкрсења Христова, уз помоћ Византијског цара Константина Мономаха.[2] С Десне пак стране храма он начини столп без крова, и подвизаваше се на њему имајући небо као кров; а од хране узимаше помало хлеба и воде, и то једанпут недељно. И не само тиме блажени изнураваше себе, него и веригама опасан беше, и трпљаше многе друге муке столпничког живота: зими хладноћу, лети жегу. Али све то он подношаше помаган, чуван и штићен Пресветом Богородицом. Бог му зато даде благодат чудотворства и пророштва, те се к њему стадоше стицати побожни људи, да их он руководи у духовном животу. И многи се одрицаху света и постајаху монаси, радосно се потчињавајући њему као учитељу и пастиру.
 |
| Монахиње Келије Гроба Св. Јована Богослова моле се преподобном Лазару на рушевинама његовог манастира. |
Удостојен пророчкога дара због савршенства у врлинама, он провиђаше многе будуће ствари. Он унапред сазнаде и дан своје кончине. Но његови ученици и деца по Богу са сузама га најусрдније молише да он ради њихових душа и њиховог спасења измоли себи од Бога продужење живота још за петнаест година. И он се замоли Пресветој Богородици да му продужи живот за петнаест година. И молитва му би услишена. И умножише се ученици његови: и беше их преко девет стотина. А кад прође петнаест година, и светитељу би седамдесет две године, он се у миру упокоји и отиде ка Господу. И као што Господ чудом прослави његово рођење, тако исто чудом прослави његову смрт: божанска светлост с неба обасја светитељев столп и споља и изнутра, те по тој светлости познаше и ученици његови и испосници по горама и пећинама да се свети угодник Божји Лазар преставио.
Но пошто братија много плакаху и нарицаху над својим светим
оцем и учитељем што им није оставио писмено завештање, бездахни и мртви
светитељ устаде, извуче испод пазуха свој тестамент, предаде им га, па опет
леже и издахну, Али како тестамент не беше потписан, то братија поново молише
светитеља да и потпис свој стави, и он опет оживе и стави свој потпис, па леже
и коначно усну у Господу. После тога
светитељ би чесно погребен у столпу, и Господ га и после смрти прослави многим
чудесним исцељењима, која бивају од светих моштију његових, у славу истинитог
Бога и Спаса нашега Исуса Христа.
🔅Из Житија Светих за новембар, Архимандрит Др Јустин Поповић, манастир Ћелије
☩ ☩ ☩
Што се тиче изгледа преподобног Лазара, познато је да је био висок и мршав због својих сталних аскетских трудова. Кључна особина карактера, поред ревности за служење Богу, била је његова одлучност и непоколебљивост, не плашећи се ни црквених ни световних власти ако је у својим поступцима видео Божју вољу. Преподобни Лазар се одликовао строгим уздржавањем током целог свог монашког живота. Током постова, уздржавао се од хране целе недеље неједући ништа, осим суботе и недеље. Манастири које је основао такође су усвојили сличан типик строгог поста: према манастирским правилима, у манастирима Спаситеља и Пресвете Богородице није се припремала храна средом и петком. Већ у старости и патећи од болести последње три године, преподобни Лазар је свакодневно јео по мало хране, и даље припремљену без уља. Носио је крзнену тунику током целе године, по свим временским условима. Поред тунике, преподобни је носио кукуљицу и лагану мандију. Тек пред крај живота, је почео да се покрива вуненим ћебетом. Док је још живео у манастиру Свете Марине (околина Ефеса), ставио је на себе гвоздене вериге испод одеће, које су са њега скинуте тек након његове смрти. Спавао је мало и то у седећем положају на малој столици.
Столп, на којем
је преподобни Лазар провео преко 40 година, није имао кров или надстрешницу
која би га штитила од сунца и падавина. Столп се ослањао на потпорни зид,
формирајући неку врсту преграде иза које се преподобни заклањао од
радозналих погледа. Ова преграда је имала само мали прозор, кроз који је преподобни
Лазар комуницирао са посетиоцима и примао храну. Посетиоци су се пењали на стуб
мердевинама и разговарали са подвижником на малој платформи. Столп се налазио
поред цркве. Имао је мали отвор кроз који је подвижник могао чак и да прати манастирске службе. Висина Лазаревог столпа није позната али вероватно да није био баш
висок, пошто је преподобни понекад водио разговоре са посетиоцима који су стајали
на земљи, одакле су га сасвим добро чули.
Након упокојења
преподобног Лазара, светитељ је сахрањен уз његов столп, а после извесног
времена када су обретене његове свете мошти пренет је са привременог места почивања у посебно за њега изграђену
гробницу у десној страни припрате Васкрсењске цркве. Овај пренос његових моштију
са привременог места почивања у сталну гробницу слави се као његов други
празник 17. јула.
Света глава преподобног
је пренета у Константинопољ (25. октобар, година преноса непозната). Руски
ходочасник Зосима, који је посетио Константинопољ 1419-1422, извештава да се
поклонио моштима преподобног Лазара Галисијског у манастиру Четвородневног
Лазара близу манастира Одигитрије.
🔅Преузето са Православне Енциклопедије - pravenc.ru
☩ ☩ ☩
У карејској
испосници Светог Саве Српског (Света Гора) на фрескама у припрати цркве преподобни
Лазар Галисијски је уврштен међу највеће преподобне оце, поред Јована
Лествичника, Арсенија Великог, Пахомија Великог, Јефимија Великог и Антонија
Великог. Његова фреска се налази и у
припрати Халандарског централног храма. Осим ових фресака из карајеске испоснице и из хиландарске припрате, његова изображења чак и код самих Грка не постоје, што показује да је култ св. Лазара
Галисијског код Немањића био веома развијен. Претпостављамо да је Свети Сава Српски на својим поклоничким путовањима у Свету Земљу као и многи други ходочасници посећивао Ефес, тј. гроб св. Јована Богослова и да је тада посетио и манастире на Галисијској гори где се упознао са подвигом преподобног столпника Лазара који је на њега оставио снажан неизбрисив утисак.
🔅Запажање епископа Акакија
 |
| На дан преп. Лазара владика Акакије служи литургију на рушевинама његовог манастира на Галисијској гори, новембар, 2024. године |
☩ ☩ ☩
Прославља се 7/20. новембра и 17/30. јула (пренос моштију)
На Галисијској гори (тур. Alamandağ) на 700 мнв, изнад градића Белеви, на 11 километара од Ефеса
(Селчука) налазе се заборављене и напуштене рушевине његовог манастира над којима никада нису
извршена археолошка истраживања.
☩ ☩ ☩
Погледајте литургију на рушевинама Свето-Лазаревог манастира на Галисијској гори ОВДЕ
Повезани текст: Свети Мелентије Галисијски ОВДЕ
Нема коментара:
Постави коментар