Гроб

„Метастаси ту Иоану ту Теологу“ (Премештање Јована Богослова), фреска.
Света Гора, манастир Дионисијат XVI в.

 

Чудотворни гроб

Житије Јована Богослова, који је скоро половину свог овоземаљског битисања провео у Ефесу (укупно је св. Јован пре и после Патмоса у Ефесу проживео 43 године), доноси повест о његовој загонетној кончини. Ту се наводи да је свети Јован изашао из Ефеса повевши са собом седморицу ученика и да је отишао на једно брдо, које је по предању било његово омиљено место – на коме се често осамљивао ради молитве и на чијем је врху написао своје Јеванђеље. Тамо је ученицима наредио да ископају крстообразни гроб и да га у њему живог закопају.

Иначе, обичај честог пењања на гору ради усамљене молитве свети Јован Богослов је преузео од свог љубљеног Учитеља (Мт. 14:23, Мк. 6:46, Лк. 6:12, Јн. 6:15) Кога је у свему подражавао: „Дечице моја, онај који говори да у њему пребива, дужан је да као што Он поживе и сам тако живи“ (1. Јн. 2:6). Повлачење у самоћу је и јеванђелски императив „улажења у клет своју“ (Мт. 6:6), то јест, остајања са својом душом молитвено једино у друштву Бога. Јер, по отачком учењу, молитвена самоћа и ћутање човека чисте, укроћавају, разведравају и снаже.

Када за то чуше остали хришћани из Ефеса, ражалостише се што се нису опростили са вољеним учитељем, дођоше и раскопаше гроб, али тело светог Јована не нађоше. Сваке године, у осми дан месеца маја, као утеха његовим ученицима, а касније и свим хришћанима, излажаше из његовог гроба ситан прах, мирисан и лековит, и молитвама светог апостола Јована даваше исцељење болнима и духовну утеху свима који су долазили у додир са њим. Овај свети прах прозван је „Мана“*.

Акатист светом Јовану Богослову то чудо описује овако: „Благодат би дана од Бога оном месту где тело твоје беше предато земљи, да на дан погребења твога пушта ситан прах на исцељење болесника...“ (Кондак 12).

Његов гроб је од тада постао велика светиња не само за ефеске и малоазијске хришћане него и за цео хришћански свет. Над гробом је током II-III века саграђена омања црква – мартиријум. Над овом првобитном црквом свети византијски цар Теодосије I Велики (IV в.) подигао је базилику (75 х 44 м), која је тешко оштећена у земљотресу током V века.

Највећи византијски цар-градитељ свети Јустинијан I (за кога неки сматрају да је пореклом био Словен, по имену Управда) током VI века на истом месту подигао је знатно већу базилику (130 х 65 м) која се по богатсву и благољепију екстеријера и ентеријера могла упоредити једино с његовим константинопољским бисерима – храмовима Свете Софије и Светих Апостола. (види одељак "Базилика").

Епископ Акакије са монахињама на молитви пред гробом св. Јована Богослова

Гроб светог Јована Богослова налази се у крипти испод олтара. По обрасцу ранохришћанских базилика, олтар и Часна трпеза надгробне базилике светог Јована Богослова смештени су у средини храма, то јест у средокршћу, месту где се укрштају главни брод и трансепт испод главне куполе (у оваквом распореду, иза олтара, у источној апсиди налазио се презвитеријум или хор).  

Данас је на простору олтара изнад самог гроба реконструисан узвишени правоугаони подијум (место где се налазила Часна трпеза) од белог мермера савремене израде са четири вертикална мермерна стуба, који би требало да представљају носаче циборијума (мермерног куполастог балдахина који наткрива Часну трпезу). Испред олтарског простора уочљиви су остаци мермерног византијског амвона наслањeног на Царске двери који се простире дубоко у главни брод базилике.  

Реконструисана је и мермерна олтарска преграда – иконостас, састављен од мермерних стубова на које се ослања рељефима украшен мермерни венац састављен од делимично аутентичних архитравних блокова из Јустинијановог периода. На венцу се могу видети фрагменти старогрчког уклесаног текста преузетог из Псалтира. Тај текст у контексту епитафа носи мистичну поруку и може се схватити као својеврсно завештање самог светог Јована Богослова: „Ово је почивалиште моје у век века, овде ћу се настанити, јер њега изабрах. Храну његову благосиљајући благословићу, и сиромахе његове наситићу хлебовима; свештенике његове обући ћу у спасење, и преподобне његове радошћу обрадоваћу“ (Псл. 131:14-16). Овај епитаф био је мото првобитног мартиријума (маузолеја) из II века, који преузимају и Теодосијева и Јустинијанова базилика. 

---

*По старозаветној Мани небеској, чудесној храни којом је Бог са неба хранио јеврејски народ предвођен Мојсијем током 40 година лутања после изласка из Египта.