Ефес

Рушевине древног Ефеса

 Пут из Србије ка Ефесу води нас преко Бугарске, из које улазимо у Турску, њен европски део, Источну Тракију. Потом се спуштамо до полуострва Галипоље, све до места Еђеабат где трајектом прелазећи преко мореуза Дарданели напуштамо Европу. На тло (Мале) Азије искрцавамо се у граду Чанакале. Пут потом вијуга уз живописну обалу Егејског мора, преко древне Троје, Пергама и Смирне, све до светог и богоизабраног града Ефеса. Раздаљина од Београда до Ефеса износи 1300 км.

Ефес нам је свима мање-више познат као најзначајнији антички град Мале Азије, кога је красио величанствени пагански храм посвећен богињи Артемиди, сматран за једно од Седам светских чуда. Из историје знамо да су га у Х веку пре Христа основали Јонци, једно од четири хеленска племена.

Био је важан као поморски и трговачки центар који је повезивао исток и запад, а још више као центар хеленско-римске културе, науке и уметности. Знамо да су из Ефеса и суседних градова потекли отац историје Херодот, највећи хеленски песник Хомер, отац математике и геометрије Питагора, отац медицине Хипократ, знаменити философ Хераклит и други.

Као што је у паганско време због свог значаја и утицаја Ефес понео назив „колевка античке цивилизације“, тако је током хришћанског периода прозван „Другом Божијом провинцијом после Јерусалима“.

У прва три века Ефес је био главни центар хришћанства у Малој Азији. Током овог периода у црквеном устројству Ефеска митрополија, као апостолска катедра највишег ранга (црква коју је основао и непосредно њоме руководио неко од дванаесторице светих апостола), била је самостална и потпуно независна. Уживала је иста права и повластице првоепископа или виших митрополита (касније преиначених у патријархе), у рангу са митрополијама Рима, Александрије и Антиохије. Шести канон Првог васељенског сабора у Никеји (325), утврђује већ устаљени обичај да Ефесу припадају првоепископска права и повластице на целој „епархијској“ или грађанској територији (проконсуларне) Азије са својих једанаест црквених провинција. Други канон Другог васељенског сабора у Цариграду (381) потврдио је Ефесу ову јурисдикцијску власт.

Појавом Константинопоља — Новог Рима, као царског града и престонице Источног римског царства, наведена права Ефеске митрополије су знатно умањена. Разрађујући треће правило Другог васељенског сабора (381), „да епископ Цариграда мора имати првенство части после епископа Рима, јер је Константинопољ Нови Рим“, Четврти васељенски Сабор у Халкидону (451), својим двадесет и осмим правилом потчињава све малоазиске провинције, међу којима и Ефес, надлежности цариградског патријарха.

Оно што Ефес издваја од осталих апостолских катедри, јесте чињеница да је он апостолски удео светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, његова апостолска катедра и место његовог трајног (и дуговечног) живљења, које је уз то још и поделио са Пресветом Богородицом. У Ефесу је свети Јован написао своје знаменито Јеванђеље и три Саборне посланице. Такође, ту се налази место његовог тајанственог погребења – где се одиграла још већа тајна његовог, по речи Господњој, остајања у животу све до Другог доласка Христовог (Јн. 21:23) – као и место одакле ће Јован Богослов у време појаве Антихриста започети своју другу проповед (Отк. 10:11). Управо због тога, антички Ефес је, током хришћанског периода, постао синоним за лик и дело љубљеног ученика Христовог, док је у периду Византије, како ћемо касније видети, чак понео и име светог Јована Богослова.

Ефес се још помиње као прва од седам малоазијских цркава Апокалипсе (Откривења) из визија светог Јована Богослова са острва Патмос.

Теодот епископ Анкирски (Анкара, главни град савремене Турске) за време заседања Трећег васељенског сабора одржаног у Ефесу против јеретика Несторија изговорио је једну од најлепших похвала Ефесу: „Господ Исус Христос нам је (овде у Ефесу) за учитеља поставио Јована, сина громовог, који и јесте дар (Божији) овој (Ефеској) митрополији и опште благо света, који је у једном стиху исказао сву суштину наше вере: Логос постаде тело (Јн. 1:14)“.

Један аноними ходочасник је у Ефесу оставио следећи запис: „Осим саме Свете Земље, не могу замислити ни једно друго место на свету које би било ближе Пресветој Богородици и оснивачима наше свете хришћанске вере“.