СВЕТА ПУЛХЕРИЈА

ЖИВОТ СВЕТЕ БЛАГОВЕРНЕ ВИЗАНТИЈСКЕ ЦАРИЦЕ ПУЛХЕРИЈЕ

 
Грчки цар Аркадије,[1] умирући, остави иза себе осмогодишњег сина Теодосија[2] и три ћерке: Пулхерију, Аркадију и Марину. Старија од брата по годинама, Пулхерија беше веома мудра и целомудрена. Њу промисао Божји подари као велики дар Грчкоме царству у помоћ младоме Теодосију и у заштиту православља од напада јеретика. Због њене мудрости брат је узе да сацарује њему, са титулом Августе. Њој беше шеснаест година када примивши царску власт, она стаде управљати грчком царевином, не женским разумом него мудрошћу мужа, те јој се дивљаше цео тадашњи свет. Овај дар она доби од Бога због чистоте свога живота. Јер из љубави према Богу, и из промишљања о миру својих поданика, она се не хте удавати, да не би настали какви било раздори између њеног мужа и брата, и заручивши себе Богу она се заветова остати у девству довека. У знак тога завета она сагради у саборној цркви дивну и скупоцену часну трапезу од злата и драгог камења. Сестре своје Аркадију и Марину она такође усаветова да чувају своје девство, и оне се исто тако заветоваше Богу да ће девичанску чистоту своју чувати до смрти своје; и живљаху с њом у посту и молитвама, повињавајући јој се не само као старијој сестри, него и као својој матери и као царици.

ТРЕЋИ ВАСЕЉЕНСКИ ЕФЕСКИ САБОР

Рушевине Богородичине базилике у Ефесу у којој се одржао Трећи Васељенски Сабор (фотографија ефеске Свето-Богословске келије)

Према Чети-минејима св. Димитрија Ростовског

9/22 септембар

Аријански немири довели су Цркву до несторијанских- до спорова о личности Богочовека, које је Црква разрешила на Трећем Васељенском сабору.
Аријанци су се за потврду својих јеретичких погледа позивали на она места из Светог Писма Новог Завета која указују на унижени положај Господа нашег Исуса Христа у време Његовог спасоносног месијанског служења људском роду: у тим изрекама Аријанци су видели доказ исправности свог богохулног учења о томе да је Син Божији испод Оца, да је потчињен Оцу. Заштитници православног учења указивали су јеретицима на то да се изреке Светог Писма у којима се говори о униженом положају Господа Исуса Христа нужно односе не на Божанску, него искључиво на људску природу Христа Спаситеља. Међутим, овај одговор, иако у суштини исправан, није искључивао могућност за настанак следеће недоумице:

О ЕФЕСКОМ САБОРУ И БОРБИ ПРОТИВ ЈЕРЕСИ

 

Одломак из капиталног дела "Подсетник (Commonitorium)" светог Викентија Леринског, светог оца из 5. века из тадашње православне Галије (Француске). Св. Викентије се бавио критеријумом православности како би могао да разликује праву веру од јереси и новотарија у свим временима.

Да не би помислили да ми расправљамо по сопственој машти, а не на основу црквеног ауторитета, износимо као пример свети сабор, који је био пре око три године у Азији, у Ефесу, у конзулату Васе и Антиоха, где су – када се расуђиваало о утврђивању правила (regula) вере, да се ту не би увукла некаква бестидна новотарија подобна вероломству – сви свештеници који су се ту окупили, њих око две стотине – препознали то као савршено саборно, најверније и најбоље дело – да представе то питање суду Светих отаца, познатих по томе што су једни од њих били и остали мученици, други исповедници, а сви заједно – саборни пастири, како би, на основу њихове сагласности и одлуке, правилно и торжествено потврдили исповедање древног учења и осудили богохулства распусне новотарије, а када се то учини, онда ће праведно и достојно бити признати безбожног Несторија за противника саборне старине а блаженог Кирила за сагласног са светосвештеном древношћу.