Одломак из капиталног дела "Подсетник (Commonitorium)" светог Викентија Леринског, светог
оца из 5. века из тадашње православне Галије (Француске). Св. Викентије се
бавио критеријумом православности како би могао да разликује праву веру од
јереси и новотарија у свим временима.
Да не би помислили да ми расправљамо по сопственој машти, а не на основу црквеног ауторитета, износимо као пример свети сабор, који је био пре око три године у Азији, у Ефесу, у конзулату Васе и Антиоха, где су – када се расуђиваало о утврђивању правила (regula) вере, да се ту не би увукла некаква бестидна новотарија подобна вероломству – сви свештеници који су се ту окупили, њих око две стотине – препознали то као савршено саборно, најверније и најбоље дело – да представе то питање суду Светих отаца, познатих по томе што су једни од њих били и остали мученици, други исповедници, а сви заједно – саборни пастири, како би, на основу њихове сагласности и одлуке, правилно и торжествено потврдили исповедање древног учења и осудили богохулства распусне новотарије, а када се то учини, онда ће праведно и достојно бити признати безбожног Несторија за противника саборне старине а блаженог Кирила за сагласног са светосвештеном древношћу.
А да ништа не би недостајало веродостојности реченог, објавили смо како
имена, тако и број (иако је поредак заборављен) оних Отаца, у складу са чијим
су складним и сагласним веровањем и разјашњене изреке из светог Закона, и
учвршћена правила божанског учења. Није сувишно ни овде набројати ове Оце, ради
укрепљења памћења.
Дакле, ево оних мужева, чији су списи, било као судија или као сведока,
били читани на том сабору: свети Петар, епископ Александријски,
најпревасходнији учитељ и најблаженији мученик; свети Атанасије, такође
предстојатељ Александријски, највернији учитељ и најврснији исповедник; Свети
Теофил, епископ, опет, Александријски, чувен по својој вери, животу и знању,
кога је наследио преподобни Кирил, који сада краси Александријску цркву.
А да се то учење не би сматрало за учење једне земље и области, овим
мужевима су припојена и светила Кападокије: свети Григорије, епископ и
исповедник Назијански, свети Василије, епископ Кесарије Кападокијске и
исповедник, такође и други свети Григорије, епископ Ниски, по достојанству
вере, живота, непорочности и мудрости, сасвим достојан брата Василија.
А да би било јасно да су тако одувек мислили не само Грчка или Исток,
него и западни и латински свет, тамо су биле читане и неке од посланица некима
светог мученика Феликса и светог Јулија, епископа града Рима. А да би имали
сведочанства о тој одлуци не само првог лица у васељени, већ и његових другова,
тамо су са југа користили преблаженог Кипријана, епископа Картагинског и
мученика, а са севера Светог Амвросија, епископа Медиоланског.
Ево тих, у свештеном броју Десетослова учитеља, саветника, сведока и
судија наведених у Ефесу, држећи се чијег учења, по чијем савету, верујући
чијим сведочењима и повинујући се чијем суду је тај блажени сабор спокојно, без
предрасуда и непристрасно прогласио правила (regula) Вере! Могао је тај сабор да наведе и много већи број предака; али за
тим није било потребе; са једне стране, зато што током повереног му дела није
било потребно да се бави мноштвом сведока, а са друге стране – јер нико није
сумњао да су и ова десеторица заиста мислила исто као и сви остали њихови
другови[1].
После свега овога ставили смо и мишљење блаженог Кирила, које се налази
у самим одлукама Цркве. Када је била прочитана посланица светог Капреола,
епископа Картагинског, који је само бринуо и молио да та новина буде поражена а
старина заштићена, епископ Кирил је изнео следећу одлуку, коју, иначе, треба
ставити и овде.
На крају одлука, он је рекао: „Нека сада прочитана посланица, достојног
највећег поштовања и најбогољубивијег епископа Картагинског Капреола, као она,
која садржи у себи јасну мисао, буде унесена у акта вере. Јер он жели да древни
догмати вере буду потврђени у својој пређашњој снази, а нови, неразумно
измишљени и нечастиво проповедани, буду осуђени и одбачени“.
Сви епископи су тада узвикнули: „Такво је мишљење свих нас; сви ми исто
ово говоримо, то је наша заједничка жеља!” А какво је то мишљење свих, или шта
је жеља свих, ако не – да оно што нам је било предано од давнина, да то и
држимо, а оно што је недавно измишљено – да одбацимо?
После овога, ми смо са дивљењем приповедали колико су високи били
смирење и светост овог Сабора, када је било толико мноштво свештеника, највећим
делом митрополита, веома образованих и учених, тако да су се скоро сви могли
борити за догмате, и притом окупљених на једном месту, што им је, очигледно,
давало смелости да се одваже да кажу нешто од себе, међутим, они ништа ново
нису унели, ништа нису превидели, ништа нису присвојили себи, већ су предузели
све мере да не би пренели својим потомцима нешто што они сами нису добили од
својих предака, и не само да су у садашње време добро уредили ствари, већ су и
наредним поколењима представили образац да би и они поштовали догмате свештене
старине а осуђивали измишљотине бесрамних новотарија.
Напали смо ми и преступно високоумље Несторија, по коме се он хвалио да
наводно само он разуме Свето Писмо, као да га нису разумели и сви они који су
пре њега тумачили Божанске глаголе, имајући дар учитељствовања, односно сви
свештеници, сви исповедници и мученици, од којих су једни објашњавали закон
Божији, док су се други слагали са њима или им веровали; и који је на крају
тврдио да је и сада цела Црква у заблуди, и увек је била у заблуди, која је,
како се њему чинило, следила, и следиће незналице и заблуделе наставнике.
Све би ово би било и више него довољно да се потисну и униште све
бестидне новотарије. Али да се не би чинило да таквој пуноћи нешто недостаје,
додали смо на крају два сведочанства апостолског престола, наиме, једно од
светог папе Сикста, који сада, достопоштовани, украшава Римску цркву, и друго -
његовог претходника, блажене успомене папе Целестина.
Сматрали смо потребним да овде ставимо сведочанства и једног и другог.
Дакле, свети папа Сикст, у писму које је послао у вези са Несторијевим случајем
Антиохијском епископу, каже: „Ако је „једна вера“, како каже Апостол (Еф.4, 5)
и она је покорила победнике: онда ћемо веровати ономе што треба да се каже и
говорићемо оно што треба чувати“. А шта је то, чему треба веровати и шта треба
говорити?
Он наставља и каже: „Нема потребе за новим, јер староме ништа не треба
додати. Нека светла вера и простота предака не буду помрачене никаквом примесом
нечистоће“. Поступио је савршено по-апостолски, похваливши једноставност
предака титулом светлости, а бесрамне новине називајући примесом нечистоће! А
истог је мишљења и свети папа Целестин. У писму упућеном галским свештеницима,
осуђујући њихову попустљивост због које су, презирући древну веру ћутањем,
дозвољавали да се појаве бесрамне новотарије, он каже: „Праведно нам прети суд
ако ћутањем будемо помагали ширење заблуде. Зато, нека се исправе такви, и да
немају власти да говоре оно што хоће.“
Овде ће неко можда посумњати, коме тачно он забрањује да има у својој
власти да прича шта хоће – да ли проповедницима старине или измишљачима
новотарија? Да одговори на ово и разреши недоумицу читаоца, препуштам њему
самоме.
Даље он говори: „Ако је ово стање ствари (односно, ако је тачно да ви,
како неки преда мном оптужују ваше градове и крајеве, заиста својим опасним
немаром чините да се они баве неким новинама), онда нека новина, ако је ово
стање ствари – престане да напада на старину." То значи да је блажени
Целестин био оног блаженог мишљења да не треба старина да престане да потискује
новотарије, већ да новотарије треба да престану да нападају на старину.
Ко год буде прекословио овим саборним и апостолским одлукама, тај ће се,
пре свега, неибежно ругати успомени на светог Целестина, који је установио да
новина престане да напада на старину, затим ће се ругати над одредбама светог
Сикста, који је судио да нема потреба за новим, јер ништа не треба додавати
старом. Штавише, он ће презирати и одлуке блаженог Кирила, који је торжествено
узвисио ревност досточтимог Капреола, који је желео да древни догмати вере буду
потврђени у пређашњој сили, а новоизмишљени да се осуде.
Погазиће он и Ефески Сабор, односно одлуке светих епископа скоро целог
Истока, који су, по надахнућу Божијем, решили да потомству одреде да се верује
само у оно што је садржала освећена и у Христу сагласна са собом, старина
Светих отаца, и који су једногласно, торжествено и гласно засведочили: „Такво
је мишљење свих нас, такав је наш заједнички суд“, да би, као што су били
осуђени пре Несторија сви јеретици, који су презирали старину и утврђивали
новотарије – на исти начин био осуђен и Несторије, измишљач новотарија и
противник старине.
Ако се некоме не допада сагласност ових мужева, надахнута даром
светосвештене и небеске благодати; шта му онда преостаје, ако не да тврди да је
Несторијева распусност осуђена неправедно? Коначно, такав ће презирати и целу
Цркву Христову и њене учитеље, апостоле и пророке, а посебно блаженог апостола
Павла, као некакву нечистоту: прву зато што никада није одступила од вере
једном јој је предате, ради обрађивања и усавршавања, а потоњег за то што је
написао: «О, Тимофее, предание сохрани, уклоняяся скверных новизн слов»
(1Тим.6:20) „О Тимотеје, предање чувај, избегавајући скверне речи новина“ (1.
Тим. 6, 20), а такође и: «аще кто вам благовестит паче еже приясте, анафема да
будет» (Ако вам ко проповеда јеванђеље другачије него што примисте, нека буде
анатема) (Гал. 1, 9).
Зато, ако не треба нарушавати нити апостолске одредбе, нити црквене
одлуке, којима су, у складу са светосвештеном сагласношћу свеопштости и
старине, сви јеретици увек били праведно и достојно осуђивани, а напослетку и
Пелагије, Целестин и Несторије; онда је заиста потребно да сви православни,
који се труде да покажу себе као законита чада мајке Цркве – да се држе свете
вере Светих отаца, да нераздвојно буду сједињени са њом, да у њој и умру – а
бесрамне новотарије нечастиваца да проклињу, да их се плаше, да их нападају и
прогоне.
[1] Позивање на Трећи Васељенски Сабор у
Ефесу има двоструко значење: оно пре свега, такорећи, фактички представља
оваплоћење идеја истинског Предања. Из примера овога савршено је јасно да,
будући да је оно живи сведок Васељенске (католичанске, саборне) Цркве, Предање
мора истовремено да садржи у себи оправдање у ономе у шта су увек, свуда и сви
веровали: другим речима, будући реална чињеница, Предање је истовремено и
историјска чињеница. Јер нема сумње да се Сабор сабрао да потврди и објасни
готову истину, тј. по речима Викентија Леринског, готова „правила божанског
догмата“.
Па ипак, ова тврдња и објашњење живог сведочанства Цркве
изведена је тако да су се у самом упућивању на њих чврсто очувала, као неки
путеводитељи, начела истинског Предања (древност, свеопштост, сагласност).
— Друго значење позивања Викентија Леринског на Трећи
Васељенски Сабор, је у томе што оно садржи веома важан материјал за одређивање
истинског смисла Васељенских сабора.
Ослањајући се на примедбе аутора: „А да не би ништа
недостајало веродостојности речи (речи о сабору), објавили смо и имена и број
(иако је ред заборављен) оних Отаца, у складу са чијим складним и сагласним
веровањима су и објашњене изреке из светог Закона и утврђено је правило
божанског догмата“, треба претпоставити да је истински смисао Васељенских
сабора управо у потврђивању и разјашњавању правог учења (а не у борби разних
струја, како неки мисле). У општем систему гледишта Викентија Леринског, овај поглед
на значење Васељенских сабора потпуно се поклапа са погледом на напредак или
развој догматике (Подсетник. гл. 23.)
Допуштајући у последњем случају напредак не у односу на
сам догмат, као непроменљиву вредност, већ само у односу на усвајање догмата
људским разумом, Викентије Лерински, очигледно, изражава то исто у говору о
Васељенском Сабору, разумевајући овде под именом „потврђивање“ – потврђивање
догмата као непроменљиве истине, а под називом „разјашњење“ – људско удубљивање
у суштину догмата, у његове основе и значење.
Нема коментара:
Постави коментар