СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДАВИКТА ЕФЕСКОГ и његове кћери КАЛИСТЕНИЈЕ

Свети мученик Давикт Ефески, минијатура X век, Минеј Василија II

ДАВИКТ бејаше рођен у Ефесу и у своје време бејаше епарх града Ефеса за царовања цара Максимијана. А када цар Максимијан затражи од Давикта кћер његову Калистенију себи за жену, Давикт га одби, пошто није хтео да кћи његова буде супруга незнабожног идолопоклоника. Због тога лишише Давикта положаја, одузеше му имање, прогнаше у Мелитину (Јерменија), и тамо му главу одсекоше. Калистенија се најпре кријаше у Никомидији, затим отпутова у Тракију (североисточни део Балканског полуострва), и настани се код неке жене, чију кћер болесну на очима она исцели молитвом. После Максимијанове смрти Калистенија оде к супрузи новога цара Ликинија Констанцији, сестри цара Константина Великог, која беше хришћанка, и исприча јој све о себи. Царица је с љубављу прими, и поможе јој да јој се врати имање њенога оца, одузето од стране Максимијана. Добивши имање натраг, Калистенија га раздаде сиромасима. Свето пак тело свога оца она пренесе из места заточења Мелитине у Асију, у Ефес. Ту она подиже храм у спомен његов и у њему положи свете мошти његове. Сама пак остало време свога живота она проведе свето апостолски, и отиде ка Господу.

Претеча и Богослов, два света Јована уз Пресвету Богородицу

Икона Покрова Пресвете Богородице, XVI век, Русија

ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, празник установљен у Русији у току XII века у част Пресвете Богородице, коју је у Влахернском храму видео (902) преподобни Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем у току бденија. Празнује се 1. октобра (ст. кал.) / 14. октобра (но. кал.) Иако се појављивање Пресвете Богородице десило у Цариграду, овај празник слави се само у помесним црквама словенских народа.

Свети Теофил исповедник, Архиепископ Ефески

Светитељ Христов Теофил иконопоштовалачки исповедник смело изобличавао јерес иконоборачку, која Христову икону ругаше и одбациваше у време другог иконоборства, после Седмог Васељенског сабора (9. век). Мудри пастир цркве Ефеске. Живео при базилици гроба св. Јована Богослова. Сачувана су три писма која је свети Теодор Студит написао светом Теофилу Ефеском између 816. и 826. године. Због свог иконофилства страдао и отеран у прогонство. Зато се удостоји исповедништва и венца бесмртности. Упокоји се мирно у Господу своме. Службу му написао преподобни Теофан Начертани. 

Православна црква светог Теофила Ефеског прославља 25. септембра / 8. октобра. У неким Синаксарима се не спомиње, али га спомиње Синодик Православља (који се чита у Недељу Православља).

Спомен ефеских свештеномученика Ипатија епископа и Андреја презвитера

Мучеништво светих Ипатија, епископа ефеског, и Андреја свештеника. Фреска из 16. века, манастира Дионисијат, Света Гора. Иконограф Зорзис Фукас.

Ови светитељи беху родом из Лидијског краја из околине Ефеса. Као деца они се заједно учише књизи у некој обитељи, и украшавајући себе сваком врлином они напредоваху из силе у силу. Када порастоше, Ипатије се замонаши, да би у безмолвију, у молитвеном самовању и тиховању служио Богу; а Андреј се посвети служењу душама људским јер он усрдно проповедаше реч Божију и ревносно поучаваше хришћане у цркви. Обојица се они одликоваху великим уздржањем, смиреноумљем и нелицемерном љубављу према свима.

Свети Порфирије Ефески

Свети Порфирије Глумац, савремена руска икона

 

Порфирије се родио у Ефесу (Мала Азија) и беше глумац и незнабожац. Једном приликом, у Ефесу је у част рођендана цара Јулијана Одступника уприличено велико славље. Порфирије је као глумац ефеског амфитеатра у склопу рођенданске свечаности требао да пред очима самог цара Одступника и мноштва народа изиграва и исмева хришћанске свете тајне. Но када се Порфирије, са намером да исмеје свету тајну крштења, на бини погрузио у воду вичући: „Крштава се слуга Божији Порфирије у име Оца и Сина и Светога Духа“, он тог тренутка, по чудесном дејству благодати Божје, поверова у Христа, и изишавши из воде стаде отворено и неустрашиво исповедати Христа као јединог истинитог Бога. Јулијан је одмах наредио да га на лицу места муче не би ли га приморао да се одрекне Христа но, пошто Порфирија разна истјазавања не поколебаша, цар нареди да му се одсече глава. То се догодило у граду Ефесу, у великом градском амфитеатру, 361. године.

СВЕТА ПУЛХЕРИЈА

ЖИВОТ СВЕТЕ БЛАГОВЕРНЕ ВИЗАНТИЈСКЕ ЦАРИЦЕ ПУЛХЕРИЈЕ

 
Грчки цар Аркадије,[1] умирући, остави иза себе осмогодишњег сина Теодосија[2] и три ћерке: Пулхерију, Аркадију и Марину. Старија од брата по годинама, Пулхерија беше веома мудра и целомудрена. Њу промисао Божји подари као велики дар Грчкоме царству у помоћ младоме Теодосију и у заштиту православља од напада јеретика. Због њене мудрости брат је узе да сацарује њему, са титулом Августе. Њој беше шеснаест година када примивши царску власт, она стаде управљати грчком царевином, не женским разумом него мудрошћу мужа, те јој се дивљаше цео тадашњи свет. Овај дар она доби од Бога због чистоте свога живота. Јер из љубави према Богу, и из промишљања о миру својих поданика, она се не хте удавати, да не би настали какви било раздори између њеног мужа и брата, и заручивши себе Богу она се заветова остати у девству довека. У знак тога завета она сагради у саборној цркви дивну и скупоцену часну трапезу од злата и драгог камења. Сестре своје Аркадију и Марину она такође усаветова да чувају своје девство, и оне се исто тако заветоваше Богу да ће девичанску чистоту своју чувати до смрти своје; и живљаху с њом у посту и молитвама, повињавајући јој се не само као старијој сестри, него и као својој матери и као царици.

ТРЕЋИ ВАСЕЉЕНСКИ ЕФЕСКИ САБОР

Рушевине Богородичине базилике у Ефесу у којој се одржао Трећи Васељенски Сабор (фотографија ефеске Свето-Богословске келије)

Према Чети-минејима св. Димитрија Ростовског

9/22 септембар

Аријански немири довели су Цркву до несторијанских- до спорова о личности Богочовека, које је Црква разрешила на Трећем Васељенском сабору.
Аријанци су се за потврду својих јеретичких погледа позивали на она места из Светог Писма Новог Завета која указују на унижени положај Господа нашег Исуса Христа у време Његовог спасоносног месијанског служења људском роду: у тим изрекама Аријанци су видели доказ исправности свог богохулног учења о томе да је Син Божији испод Оца, да је потчињен Оцу. Заштитници православног учења указивали су јеретицима на то да се изреке Светог Писма у којима се говори о униженом положају Господа Исуса Христа нужно односе не на Божанску, него искључиво на људску природу Христа Спаситеља. Међутим, овај одговор, иако у суштини исправан, није искључивао могућност за настанак следеће недоумице: