Беседа светитеља Акакија изговорена у Ефесу, на Васељенском Сабору у митрополитском храму

Данас 9/22 септембра, наша Света Православна Црква слави спомен Трећег Васељенског Сабора одржаног у Ефесу. Тим поводом објављујемо беседу светога Акакија Мелитинског изговорену на ефеском Сабору.

Преподобни Акакије, епископ Мелитински, светитељ, чудотворац, борац за Православље, епископ града Мелитине (данас Малатија на југоистоку Турске). Свети Акакије је присуствовао Трећем васељенском сабору, који је одржан у граду Ефесу за време владавине цара Теодосија Млађег. Тамо је, заједно са светим Кирилом, патријархом александријским, и другим светим оцима свргнуо безбожног Несторија, патријарха цариградског, хулитеља Пречисте Дјеве Богородице, и предао га анатеми. Свети Акакије је био вољен и хваљен од свих светих отаца и уживао је поштовање самог цара.

Гледајући ово светло и духовно друштво светог сабора, осећам, љубљени, и радост и наду. Радост – јер и ја, најмањи међу свима, морам да пустим лаки чамац речи у ово пространо море мудрости; наду – јер ће велики таласи раздора убрзо престати, и у целој Цркви ће завладати тишина мира Господњег. Ако су дванаесторица ученика, призвавши Господа, одмах утишали буру када су њихов брод шибали ветрови, онда се томе, без сумње, утолико више може надати сада, када толики једнодушно сабрани ученици својим гласовима умољавају Господа, када је овде присутан велики и мудри управитељ, који се не боји никаквих ветрова ни бура, већ благоразумно допушта и друге веслаче к крми, убеђујући их да се прихвате ње и не престајући да једнодушно вапију Господу: „Господе, зар не мариш што гинемо?“ (Мк. 4, 38). Одмах услишивши његов глас, Он рече, упркос шуму жестоких морских таласа: „Умукни, престани“ (Мк. 4, 39).

Веома је прилично радовати се садашњем стању ствари и упутити дужну захвалност Богу. Јер бура, која се подигла очигледно против истине, сабрала је уједно земаљска светила, чији је живот угодни миомирис Богу, а циљ једнодушно проповедање једне исте истине. Јер ми поучавамо оне који нам долазе ономе у шта сами верујемо. А верујемо да је један Господ наш Исус Христос, Јединородни Син Божији, Бог Логос; пре свих векова од једног Оца, а у последње дане у обличју слуге, један од једног горе, један од једне доле: и једно и друго је божанско, а људско зато што је рођен у нашој плоти и младенчеству; бестрастан по божанству, али је добровољно пострадао за нас телом; не невољно прихватајући домострој, него је добровољно Себе понизио, узевши обличје слуге. И зашто га је узео? Зато да би и тебе учинио заједничарем славе. О томе сведочи Павле, говорећи: „Наше живљење је на небесима, откуда и Спаситеља очекујемо, Господа Исуса Христа, који ће преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе Његове“ (Фил. 3, 20–21).

Примивши добровољно тело слуге и сјединивши се са плоћу, како је избегао патње које доликују слугама, а ако их је избегао, зашто је онда узео страдалнo обличије слуге? Узевши обличје слуге, Он се није одрекао патњи слуге, јер је био послушан. Господар на небу, на земљи је постао покоран. Будући Син горе, на земљи је постао дете. Подсетићу вас на познато пророчанство. Блажени Исаија кличе: „Дете нам се роди, Син нам се даде“ (Ис. 9, 6). Шта значи „даде се“? То да Он није само рођен, него и дат, Онај који Јесте (Сый) био је дат. „Коме је власт на рамену Његовом“. Каква је област оваплоћеног Бога Логоса? Црква. А шта је Он сам? Глава тела Цркве. Зашто Он носи своју област „на раменима“? Зато што ју је ставио на своја рамена јер је била погажена. „И власт је на рамену Његовом; и име Његово биће: Анђео великог савета“. Назива се тако по тајни домостроја. Шта значи: „Саветник, Бог силни, Владар, Отац будућег века“? То, без сумње, да је Он владар горе, а доле поданик; Син горе, доле дете; дивни саветник горе, доле човек; Бог силни горе, на земљи човек, шамаран, изложен бешчашћу; прикован за крст и претрпевши на њему смрт.

Јер од онога што се односи на обличје слуге, које је Бог узео, Он ништа није одбацио, да би нам уредио живот спасења и излио на нас доброчинство, заслужено овим великим понижењем. „Не одбацујем благодат Божију“ (Гал. 2, 21). Одбијам да прећутим оно што је Он поднео за мене. Бестрастан, сјединивши Себе са страдалном плоћу, није се одрекао страдања, већ их је поднео ради мог спасења. Дјеву Богородицу не лишавам оне части коју је стекла својим заслугама у домостроју. Ако је прилично, љубљени, прослављати упоредо са Христовим жртвеницима и бесславни крст који је носио Христа, утолико је приличније поштовати Богородицу, која је примила у себе Божанство ради тако великог доброчинства.

Дакле, Света Дјева јесте Богородица. Бог, који се од ње родио, није од ње преузео никаква начела бића, осим оног да буде човек. Зато, јеретиче, не заваравај се извињењем када хулиш на таквог човека, стављајући га у ред слуга и створења. Не хвали се, Јудејцу, као да си распео обичног човека. Није за обичног човека блажени Давид са негодовањем викао против овог рода: „Да се помраче очи њихове да не виде, и бедра њихова раслаби за свагда“ (Пс. 68, 23). Неће пасти уздање Цркве, ако је положила своју наду на таквог човека. Она мора имати веру у блаженог Павла, који каже: „Јер ако се по човеку борих са зверињем у Ефесу, каква ми је корист“ (1. Кор. 15, 32)?

Нису по човеку, нити за човека блажени апостоли положили свој живот у ранама, тамницама и бичевањима; нису по човеку, нити за човека свети мученици, борећи се по целом лицу земље, убијани и прогоњени, напустили овај свет, већ за Господа нашег и Бога, који је био пре свих векова, а касније се појавио на земљи и живео са људима, као овца вођен био на заклање, васкрсао у трећи дан, јавио се дванаесторици браће који су били заједно, и наочиглед ученика вазнео се на небо, одакле ће на исти начин поново доћи да суди живима и мртвима. То је вера наша; на том темељу сазидана је Црква наша, коју „врата паклена неће надвладати“ (Матф. 16, 18). О, када бих, укрепљиван вашим молитвама, могао упутити достојне хвале Светом Богу, Коме нека је слава у векове векова. Амин.

Извор: Дела Васељенских сабора